Adresa:

Mahlerstraße 7/19, 1010 Wien

Radno vreme:
Utorak:   12:00–15:00 ; 16:30-19:30
Sreda: 15:00 - 17:00 ; 17:30–19:30

Zakazivanje termina:
psychotherapie - termini

U LAVIRINTU INTEGRACIJE

Izazovi i psihološki aspekti procesa akulturacije i integracije migranata

Život van domovine predstavlja trnovit put koji otvara nove mogućnosti, šanse za značajno bogatiji razvoj ličnosti i ostvarenje važnih ciljeva, ali je neminovno ispunjen brojnim očekivanim i manje očekivanim izazovima, konfliktima i preprekama sa kojima se migranti suočavaju. Koliko će pojedinac uspeti da se prilagodi novoj sredini zavisi od njegovog realnog sagledavanja kompleksnosti situacije u kojoj se nalazi, što omogućava postavljanje realnih očekivanja od sebe i drugih i zauzimanje proaktivnog stava. Cilj ovog teksta je da u kratkim crtama približi savremeni psihološki pristup procesu akulturacije koji može da posluži kao „psihološka mapa“ za sveobuhvatnije razumevanje izazova i uspešniju „navigaciju“ u migrantskom životu, odnosno bolje snalaženje u svakodnevnici.


Šta je akulturacija?

Do sada se dominantno govorilo o pojmu „kulturološkog šoka“ koji opisuje uznemirenost, zbunjenost i dezorijentisanost ljudi u susretu sa drugom kulturom. Prateća teorija zatim opisuje stanje „šoka“ kao privremenu i relativno kratkokrajnu fazu nakon koje sledi oporavak i prilagođavanje novoj sredini. Međutim, dosadašnja iskustva su pokazala da se mnogi migranti (prve, ali i druge generacije) i posle nekoliko decenija života u drugoj zemlji nisu prilagodili novoj kulturi, kao i da ima uspešno integrisanih migranata koji nisu ni iskusili „šok“. Takođe, teorija „kulturološkog šoka“ pripisuje kulturološke promene kao i odgovornost za uspešno prilagođavanje samo migrantima. Zapravo, iskustva sve izrazitijih migracijskih talasa i brojna istraživanja pokazala su da je za uspešnu adaptaciju od presudne važnosti imigraciona politika zemlje „domaćina“, kao i da su kulturološke promene dvosmerni proces jer se i zemlje „domaćini“ postepeno menjaju usled prisustva i porasta broja imigranata. Iz tog razloga sve više se govori o akulturaciji, koja podrazumeva dvosmerne kulturološke i psihološke promene koje nastaju kao rezultat susreta različitih kultura. Savremena psihološka teorija akulturacije fokusira se na načine na koje migranti uspevaju da se prilagode novoj sredini i uzima u obzir čitav spektar situacionih i individualnih faktora što utiču na taj proces.

Osnovi za procenu stepena usklađenosti pojedinca i nove sredine

Svaka migrantska priča je priča za sebe. Za njeno razumevanje potrebno je sagledati čitav splet brojnih kontekstualnih i individualnih faktora, i pre i tokom procesa migracije. Situacioni faktori, kao što su etnografske karakteristike (jezik, religija, vrednosti, norme, običaji...), politička situacija, ekonomski uslovi i demografski faktori zemlje porekla i zemlje useljenja predstavljaju osnovu za procenu stepena kulturoloških razlika, kao i razloge i motivaciju za migraciju. Na samu mogućnost migracije i njen dalji tok od posebnog je značaja aktuelna imigraciona politika zemlje „domaćina“ i prateći zakoni, imigraciona istorija, kao i dominantni stavovi stanovništva prema imigraciji uopšte i prema specifičnim imigrantskim grupama. Visoko podignute institucionalne barijere (uslovi za vize, radne dozvole, nostrifikacije...) i potencijalna iskustva neprijateljskih stavova, diskriminacije i predrasuda, očekivano, znatno otežavaju proces akulturacije.

Individualni faktori migranata, kao što su godine, pol, obrazovanje, poznavanje jezika, radno iskustvo, ekonomski i bračni status, religiozna i politička uverenja, vrednosti, razlozi i motivacija za migraciju, lične karakteristike, itd., različito utiču na proces akulturacije. Njihov uticaj, međutim, ne može se predvideti ako se posmatra izolovano, već zavisi od međusobne usklađenosti individualnih i situacionih faktora nove sredine. Na primer, visok stepen obrazovanja generalno pretpostavlja bolju integraciju, ali se u slučaju pojedinih struka, usled komplikovanosti i/ili nemogućnosti nostrifikacije diploma i znatno viših kriterijuma u poznavanju jezika, može iskusiti gubitak profesionalnog i ekonomskog statusa – što značajno otežava iskustvo akulturacije.


Integracija, separacija, asimilacija i marginalizacija

Fokus teorije akulturacije su četiri osnovne strategije: integracija, separacija, asimilacija i marginalizacija. Integracija podrazumeva pozitivnu orijentaciju prema obema kulturama, negovanje izvornog kulturnog identiteta, aktivno učešće u novoj sredini i razvijanje odnosa sa pripadnicima drugih kultura. Iz veoma jednostavnog razloga brojna istraživanja potvrđuju da je integracija, uzimajući u obzir i individualni i širi društveni plan, najuspešnija strategija: ona širi perspektive i razvija potencijale pojedinca, a istovremeno doprinosi razvoju kulturnog pluralizma i tolerancije u društvu, čime se meri i njegov opšti napredak. Separacija i asimilacija podrazumevaju pozitivnu orijentaciju samo ka jednoj kulturi - u slučaju separacije ka kulturi porekla, a asimilacije ka kulturi nove sredine - i ignorisanje ili negativnu orijentaciju ka drugoj. One su manje uspešne, jer na ličnom planu značajno sužavaju mogućnosti, a na društvenom vode razvoju relativno izdvojenih supkultura ili doprinose održavanju „statusa quo“. Marginalizacija podrazumeva negativno vrednovanje obeju kultura, što vremenom vodi u izolaciju, pa je samim tim za pojedince najproblematičnija i najmanje uspešna.

Ove strategije predstavljene su sa aspekta pojedinca-migranta, pretpostavljajući slobodu izbora. Međutim, strategiju integracije moguće je sa uspehom slediti ukoliko zemlja „domaćin“ to i omogućava. Aktuelna zvanična imigraciona strategija Austrije ulaže velike napore ka podsticanju integracije, što pokazuju brojne organizacije usmerene na rad sa migrantima, projekti integracionog fonda i, poslednjih godina,veći broj mogućnosti koje prate pojačane zahteve za učenjem nemačkog jezika. Napori države su evidentni, ali je priroda procesa strategije integracije takva da zahteva mnogo vremena da se njeni rezultati osete u svakodnevnom životu i međusobnoj interakciji stanovništva.


Psihološka akulturacija i adaptacija

Pod dejstvom mreže navedenih situacionih i individualnih faktora i strategija, kod migranata dolazi do psiholoških promena, odnosno psihološke akulturacije. U zavisnosti od težine i nivoa teškoća, prepreka i „kulturoloških konflikata“ koje pojedinac oseća, razlikuju se tri grupe potencijalnih psiholoških promena: „širenje repertoara ponašanja“, „akulturacijski stres“ i „psihopatologija“. Prva grupa odnosi se na promene koje uključuju usvajanje novih znanja, socijalnih veština i ponašanja koja su adekvatnija u novom kulturnom kontekstu, kao i napuštanje određenih neadekvatnih starih obrazaca ponašanja. Ove promene mogu biti praćene ili uslovljene iskustvom umerenog „kulturološkog konflikta“, ali svakako predstavljaju aktuelizaciju potencijala, razvoj i bogaćenje ličnosti. U slučaju iskustava „intenzivnijeg kulturološkog konflikta“ i izrazitijih teškoća, većina migranata doživljava „akulturacijski stres“. Ovo stanje karakteriše osećanje dezorijentisanosti, pojačane anksioznosti i zbunjenosti koje je često praćeno umerenim psihološkim problemima (npr. psihosomatskim ), što otežava i umanjuje mogućnost učenja novih veština, ali su stari načini rešavanja problema uglavnom očuvani. U situacijama kada intenzitet, brzina i obim promena i zahteva u novoj sredini prevazilazi mogućnosti pojedinca da im odgovori, dolazi do pojave ozbiljnijih psiholoških problema, kao što su teži oblici depresije, fobije i napadi panike, koji onemogućavaju njegovo normalno funkcionisanje. Moguće je i da ista osoba iskusi sve tri grupe psiholoških promena u različitim fazama procesa akulturacije.

Konačno, kao rezultat i ishod psihološke akulturacije mogu se postići relativno stabilne promene pojedinca kao odgovor na novu životnu sredinu – odnosno adaptacija. Međutim, ona ne mora nužno poboljšati " usklađenost " između pojedinca i okruženja, već može da sadrži otpor, pokušaje da se promeni sredina ili povlačenje i izolaciju. Takođe, razlikuju se psihološki, sociokulturalni i ekonomski aspekti adaptacije, koji se, iako međusobno povezani, mogu razvijati različitom dinamikom i dosegnuti drugačije nivoe uspešnosti.


Ključ za uspešnu integraciju

Preduslov za uspešnu integraciju migranata je sagledavanje i svest o kompleksnosti situacije u kojoj se nalaze, što omogućava formiranje realnih očekivanja od sebe i drugih. Time se izbegava sklonost ka samooptuživanju i pripisivanju potpune lične odgovornosti za iskustva neuspeha (koja su gotovo neminovna), ili, sa druge strane, precenjivanju teškoća i optuživanju drugih. I jedan i drugi pristup troše energiju nephodnu za aktivno suočavanje sa izazovima i konstruktivno rešavanje problema. Potencijali svakog pojedinca se mogu ostvariti u najvećem stepenu ukoliko se on opredeli za strategiju integracije i proaktivan pristup, kao i ako pokaže spremnost za dalje učenje.
Psihološki aspekt integrisanja, iako „emocionalno obojen“, zapravo se svodi na nastavak učenja i razvoj svesnosti. Uostalom, identitet kulture porekla je rezultat učenja kulture u kojoj smo se rodili, dok akulturacija podrazumeva učenje druge kulture. Razlika je u tome što se učenje prve kulture dešavalo bez svesnog napora i bez ikakve slobode izbora, dok je učenje druge kulture obrnuto. Oni koji se prihvate napora daljeg učenja i u tome istraju, ubrzo otkrivaju da im se otvaraju mogućnosti da integrišu, odnosno izaberu ono što je za njih najbolje iz obaju svetova. I ne samo to. Put transformativnog učenja kojim su krenuli, pre ili kasnije, vodi ka uvidu da je svo znanje zapravo socijalno i kulturalno konstruisano, te da se iza prenaglašenih kulturnih i nacionalnih razlika, što se ponekad predstavljaju kao „nepremostivi jazovi“, „mi“ i „oni“, „neprijatelji“ i „saveznici“, nalaze veoma slični ljudi koji su „igrom slučaja“ učili različite stvari iz svoje sredine u zavisnosti od vremena i mesta rođenja. Ako se stvari na ovaj način posmatraju, u današnje doba globalizacije, ispravno je i zaključiti da migranti predstavljaju pokretačku silu evolucije čovečanstva ka širenju pluralizma, tolerancije i razvoju mentaliteta „građanina sveta“, a time i mirnijeg, humanijeg i pravednijeg života u svetu.